|
|
Thu, Nov. 1st, 2007, 08:13 pm
Кораблев В.Н. «Босния и Герцеговина. Их прошлое и настоящее» (оттиск из журнала «Славянские известия»). СПб, 1908 г.
с. 5 Согласно последним данным австрийской статистики все население Боснии и Герцеговины определяется в цифре 1.640.000; в вероисповедном отношении наиболее крупную цифру представляют сербы православные – 740.000 душ, затем идут сербы магометане (!!! - мое выделение) – 548.632, сербы католики, которых обыкновенно принято считать хорватами (!!!) – 335.124, около 9.000 евреев, из которых большинство выходцы из Испании. Нам территории Боснии и Герцеговины 4 православных епархии, 200 приходов. На 1 православного священника приходится на 2.800 душ. У католиков на 1 священника приходится 936 человека.
И специально для любителей фольклора - народная герцеговинская песня конца 19 - начала 20 вв.:
Све у славу Бога великога И за здравле цара русискога И за здравле два српска владара (имеются ввиду сербский король и черногорский князь) Кои оће пуштат соколове, Да избаве босанске робове - Нас, бошняке, и све ерцеговце; Те трпимо муке нечувене: Глас гусала код нас се не чуjе, А крсно име не светкуjе Tue, Mar. 6th, 2007, 09:15 am
06.03.07
РУССКИЙ ЯЗЫК ДОЛЖЕН ЗВУЧАТЬ В СЕРБИИ
Беседа с преподавателем русского языка и литературы Ириной Антанасиевич
| | | Думаю, что России нужна новая как стратегия, так и тактика. И думаю, что престиж русского языка нужно поднимать еще и тем, что активно вовлекать в работу местные кадры, особенно молодых русистов, которые должны быть эмиссарами русского языка, активными участниками процесса, а не просителями, ждущими чего-то от России. Нынешние планы и программы культурных центров мало кооперативны в этом плане, а исключения редкидалее... |
Sun, Feb. 18th, 2007, 03:17 pm
Нет отделению Косово и Метохии от Сербии! Голосуем здесьПерепостите у себя в журнале. 
| ДРЕВНИЙ МОНАСТЫРЬ В БОСНИИ ПОД УГРОЗОЙ ЗАТОПЛЕНИЯ | | 30 декабря 2006 г., Митрополит Дабробоснийский Николай направил председателю правительства Федерации Босния и Герцеговина Ахмеду Хаджипашичу письмо протеста в связи с распространившейся информацией о предполагаемом строительстве гидроэлектростанции, водохранилище которой грозит затопить средневековый сербский монастырь Рмань.далее...
|
Mon, Nov. 20th, 2006, 09:05 am
17.11.06
| НАРОДНАЯ СТОЛОВАЯ В КОСОВО ПРОСИТ О ПОМОЩИ | | | Редакция КИМ Инфо-службы вместе с госпожой Светланой Стевич обращается ко всем людям доброй воли с просьбой помочь своими пожертвованиями работе народной столовой и выразить тем самым свою солидарность с бедствующим населением общины Ново Брдо в Косово и Метохии. далее... |
Fri, Oct. 27th, 2006, 09:20 am
Радмило М. Марковић НА РАСТАНКУ Гробови свети! О, дедови наши, што падосте мили Чекали сте дуго, сетни још одавно, Да се диже Српство и одупре сили, Која гази, ништи и светиње руши И болове ствара у рањеној души! О, време је дошло! О, жељно време И минути, часи жељни одавна Полако су дошли. Већ Косову стреме Наше храбре чете, узданица славна, Пуна поуздања, пуна мушке снаге, Са срцима пуним те освете драге. О, гледам их мило, та озбиљна лица, Весела изгледа к'о соколи сиви. На њиховом челу бора ни искрица Већ ведрина, радост Небо им се диви, Потиштена браћа радују се тајно, Из облака сунце јавља им се сјајно! Српска мајка, љуба, нема суза она, Већ радосно сина или мужа прати. Соколи га храбро, нек' се и не врати, Нека падне храбро, нек погребна звона Буду: звекет мача и топовска рика, На бојишту пасти, то је слава, дика! О, идите, браћо, на бојиште. Здраво! За слободу дајте ваше крви море, Нека дрхти душман, нека јече горе, Нек свет види да је Србиново право! Слобода, слобода дражи своје има! Чујете ли? грми сред пуцњаве дима! О, гробови свети! О, Косово славно! О, дедови наши, што падосте мили, Чекали сте дуго, сетни још одавно, Да се дигне Српство и одупре сили, Која гази, ништи и светиње руши И болове ствара у рањеној души!... http://www.srpsko-nasledje.co.yu/sr-c/1999/06-ratno/article-02.htmlFri, Oct. 27th, 2006, 09:16 am
У бој! За народ свој! Да црној ноћи сване, Да јарко сунце гране, Да Србин ланце здере, И тешку клетву спере, Клетву са дома свог - Па да нас види Бог! За народ свој, Напред - У свети бој! - У бој! У бој! За народ свој! Зове нас дух слободе, Добре нас звезде воде, шаље нас мајка сетна, И патња петстолетна. Гони нас робља плач - Синак нам пружа мач. За народ свој Напред - - У свети бој! - у Бој! У бој! За народ свој! Не знамо браћо драга, Каква је врашка снага, Ал нек су сами лави, Јунак ће да их смлави, Зверска је њима ћуд - Ал ту је страшни суд! За народ свој Напред - У свети бој! - у Бој! У бој, За народ свој! Ово су свети дани, Сад се слобода брани, На дику целом свету, Рушимо снагу клету. Волимо поштен гроб, Нег бити турски роб! За народ свој У свети бој! - У бој! http://www.srpsko-nasledje.co.yu/sr-c/1999/06-ratno/article-02.html
Рајко послије 14 година нашао кости свога дједа Милоша који није хтио да напусти свој праг. Вјеровао је, каже, својим комшијама, а Орићеве снаге су га мучиле, заклале и запалиле у рођеној кући ВОЈНИЦИ Насера Орића, током посљедњег рата, без поштеде, злочиначки су палили и убијали све одреда. Жртва муслиманских снага у Сребреници био је и осамдесетогодишњи старац Милош Зекић из села Сјемово. Један од многих сребреничких Срба, за чију је смрт одговоран хашки осуђеник, убијен је у мају 1992. године. Милоша, чији су посмртни остаци недавно пронађени и ексхумирани, задесила је иста судбина као и његову породицу током Другог свјетског рата. Након четрнаестогодишњег трагања за дједом, његово страдање и голготу цијелог села испричао нам је Милошев унук Рајко. - Тог 9. маја 1992. године, док још нисмо могли повјеровати да нас трагедија и рат могу задесити, напали су нас муслимани из чиста мира. Народ је радио по њивама и бавио се свакодневним послом. Тек касније смо сазнали да су сва села из правца Поточара до нашег попаљена и да је у њима побијено све што се затекло. Дошла су двојица Насерових људи да се "извине" у Насерово име. Тражили су да дођу тројица млађих мушкараца и да предамо село Насеру, које ће, наводно, он даље штитити - прича Рајко Зекић. У "делегацији" која је отишла до Насера, каже Рајко, био је и његов дјед Милош. Једва је ходао, јер је годину раније сломио ногу. Сва срећа, вели, да су жене и дјеца из села углавном отишла према Србији и другим мјестима јер би иста трагедија, која их је касније снашла, била још већа. - Када је дјед са својим мјештанима дошао до Насера, овај је почео да бјесни. Рекао му је да ће нас измасакрирати ако сви не дођемо. Дјед није могао да вјерује својим ушима. Вјероватно се тек тада сјетио своје трагедије из оног рата. Муслимани су му и тада све живо побили и он је једини преживјели од своје породице. Када се као мали вратио у село из избјеглиштва из Србије, оца је затекао убијеног у потоку - приповиједа Рајко. Пошто су видјели да је ђаво однио шалу, сељаци из Сјемова одлучили су да побјегну у шуму. Aли, Насерови војници упали су у село и почели их звати да се предају. - Предајте се, масакрираћемо вас! - чуо се један за другим глас разјарених Насерових војника. И данас ми често у сан долазе исте ријечи и пробудим се сав у зноју. Јадним сељацима је све било јасно када су отишли до сусједног села и тамо затекли јад и чемер. Село је било празно, а напуштена згаришта су изгледала сабласно. По пољима је ходала распуштена стока. Видјевши шта нам се спрема, одлучили смо да бјежимо ка Милићима. Дјед Милош није хтио да напусти кућни праг вјерујући и даље да му комшије неће ништа. Молио нас је да га оставимо и да ће све бити у реду - прича Рајко. Сироти Милош остао је у свом дому. На згаришту куће Зекића тек прошле године пронађене су његове кости. Рајко каже да је касније сазнао да су дједа Милоша мучили и заклали Насерови борци и да су га у рођеној кући запалили. Ж. ДОМAЗЕТ Правда - Још не могу да вјерујем да је Орић осуђен само на двије године. Више би добио да је побио и запалио пилиће, а не народ и српска села око Сребренице. Никада ме нико од домаћих и међународних званичника није питао шта се десило у нашем селу и како је страдао мој осамдесетогодишњи дјед - огорчен је Рајко Зекић. Овако, не остаје му ништа друго него да са дједовом кћерком, тетком Радом Мартић, преузме "оно костију што је од дједа остало и сахрани их како доликује". Многима се ни за гроб не зна О злочиначком подухвату хашког осуђеника и команданта бошњачких снага, које су током протеклог рата харали Подрињем, може да посвједочи и Слободан Васић из сребреничког села Виогор. Када су 1992. године Орићеве снаге запалиле ово село, у свом дому изгорјела је Слободанова непокретна осамдесетчетворогодишња мајка Стоја Васић. Њен син је мајчине посмртне остатке на згаришту и темељима куће пронашао тек прошле године. - Мајка је била непокретна и боловала је од дјетињства. Није могла нити је хтјела да иде са кућног прага. Када су Насерови војници упали у село 1992. године све су попалили. Мајка је жива изгорјела у пламену. Не могу да вјерујем да је Хашки трибунал Орића осудио само на двије године. Мјештани сребреничких села и данас трагају за костима својих најближих, а он се слободно шета. Нико ме до сада није упитао шта се десило у селу и какву трагедију је преживјела моја породица - каже Слободан Васић. Слободан је након 14 година преузео посмртне остатке своје убијене мајке да их достојно сахрани у селу у које се након рата вратио. Нико га до данас, вели, није ни упитао да ли му треба помоћи и како ће обновити кућу. - Многи мјештани Виогора и околних сребреничких српских села су препуштени сами себи, као што су били и када је Насер Орић харао Сребреницом - јада се Васић. Ж. Д. http://www.glassrpske.com/cyrl/?vijest=7142
Владиславич-Рагузинский, граф Савва Лукич
— русский дипломат, потомок боснийских князей В.; его отец, притесняемый на родине турками, переселился с семьею в Рагузу и принял двойную фамилию. Молодой В. занялся торговлею и вскоре явился в Константинополе, где сделался тайным агентом русских дипломатов князя Голицына и Украинцева. Исполняя два дела зараз, он явился с товарами в Азове в 1702 году, как бы изучая торговый путь по Черному морю, а через год очутился в Москве, где был обласкан Петром I. Снабженный русскими товарами, В. вернулся в 1705 году в Константинополь к посланнику Толстому, через три года опять приехал в Москву, получил право беспошлинной торговли и двор на Покровке, а в 1710 году чин надворного советника и малороссийское поместье; участвовал в Прутском походе; получил от правительства Рагузы диплом на графский титул. В 1716 году он отправился в Италию, где провел шесть лет, вел переговоры с римскою куриею и сенатами Венеции и Рагузы, а также наблюдал за присланными для образования русскими. Смерть Папы Климента XI помешала заключению конкордата с Россиею, и В. вернулся в Петербург. Екатерина I отправила В. чрезвычайным посланником в Китай; изворотливость мандаринов и двуличность богдыхана разбились об энергию и стойкость посла, благодаря чему 3 апреля 1728 г. был подписан выгодный для России мирный договор. Умер в 1738 году.
{Брокгауз}
Владиславич-Рагузинский, граф Савва Лукич
т. с., дипломат; † 7 июня 1738 г.
Дополнение: Владиславич-Рагузинский, граф Сава, † в СПб-ге в 1738 г. 23 июня, 60 лет.
{Половцов}
Владиславич-Рагузинский, граф Ефим Иванович
генер.-поручик; † 6 марта 1749 г.
Дополнение: Владиславич-Рагузинский, граф Ефим Иванович (племянник Савы Владисл.), ген.-поручик при Елиз. П.; р. 1697 г.
{Половцов}
"Нет цены, которая была бы для нас слишком большой, когда речь идет о Косово. Ничего не кончено пока не кончено, и поэтому думая о Косово мы не должны падать духом. Я уверен, что оно останется нашим, потому что верю в Бога", - сказал Его Преосвященство епископ Рашко-Призранский Артемий в интервью для «Вечерних новостей». http://pravoslavie.ru/press/060317153558 |
![[info]](http://l-stat.livejournal.com/img/userinfo.gif){kind=small}
