Свједочење Рајка Зекића о повампирености Орићевих војника у Сребреници
Рајко послије 14 година нашао кости свога дједа Милоша који није хтио да напусти свој праг. Вјеровао је, каже, својим комшијама, а Орићеве снаге су га мучиле, заклале и запалиле у рођеној кући


ВОЈНИЦИ Насера Орића, током посљедњег рата, без поштеде, злочиначки су палили и убијали све одреда. Жртва муслиманских снага у Сребреници био је и осамдесетогодишњи старац Милош Зекић из села Сјемово.

Један од многих сребреничких Срба, за чију је смрт одговоран хашки осуђеник, убијен је у мају 1992. године.

Милоша, чији су посмртни остаци недавно пронађени и ексхумирани, задесила је иста судбина као и његову породицу током Другог свјетског рата. Након четрнаестогодишњег трагања за дједом, његово страдање и голготу цијелог села испричао нам је Милошев унук Рајко.

- Тог 9. маја 1992. године, док још нисмо могли повјеровати да нас трагедија и рат могу задесити, напали су нас муслимани из чиста мира. Народ је радио по њивама и бавио се свакодневним послом. Тек касније смо сазнали да су сва села из правца Поточара до нашег попаљена и да је у њима побијено све што се затекло. Дошла су двојица Насерових људи да се "извине" у Насерово име. Тражили су да дођу тројица млађих мушкараца и да предамо село Насеру, које ће, наводно, он даље штитити - прича Рајко Зекић.

У "делегацији" која је отишла до Насера, каже Рајко, био је и његов дјед Милош. Једва је ходао, јер је годину раније сломио ногу. Сва срећа, вели, да су жене и дјеца из села углавном отишла према Србији и другим мјестима јер би иста трагедија, која их је касније снашла, била још већа.

- Када је дјед са својим мјештанима дошао до Насера, овај је почео да бјесни. Рекао му је да ће нас измасакрирати ако сви не дођемо. Дјед није могао да вјерује својим ушима. Вјероватно се тек тада сјетио своје трагедије из оног рата. Муслимани су му и тада све живо побили и он је једини преживјели од своје породице. Када се као мали вратио у село из избјеглиштва из Србије, оца је затекао убијеног у потоку - приповиједа Рајко.

Пошто су видјели да је ђаво однио шалу, сељаци из Сјемова одлучили су да побјегну у шуму. Aли, Насерови војници упали су у село и почели их звати да се предају.

- Предајте се, масакрираћемо вас! - чуо се један за другим глас разјарених Насерових војника. И данас ми често у сан долазе исте ријечи и пробудим се сав у зноју. Јадним сељацима је све било јасно када су отишли до сусједног села и тамо затекли јад и чемер. Село је било празно, а напуштена згаришта су изгледала сабласно. По пољима је ходала распуштена стока. Видјевши шта нам се спрема, одлучили смо да бјежимо ка Милићима. Дјед Милош није хтио да напусти кућни праг вјерујући и даље да му комшије неће ништа. Молио нас је да га оставимо и да ће све бити у реду - прича Рајко.

Сироти Милош остао је у свом дому. На згаришту куће Зекића тек прошле године пронађене су његове кости. Рајко каже да је касније сазнао да су дједа Милоша мучили и заклали Насерови борци и да су га у рођеној кући запалили.

Ж. ДОМAЗЕТ


Правда


- Још не могу да вјерујем да је Орић осуђен само на двије године. Више би добио да је побио и запалио пилиће, а не народ и српска села око Сребренице. Никада ме нико од домаћих и међународних званичника није питао шта се десило у нашем селу и како је страдао мој осамдесетогодишњи дјед - огорчен је Рајко Зекић.

Овако, не остаје му ништа друго него да са дједовом кћерком, тетком Радом Мартић, преузме "оно костију што је од дједа остало и сахрани их како доликује".




Многима се ни за гроб не зна



О злочиначком подухвату хашког осуђеника и команданта бошњачких снага, које су током протеклог рата харали Подрињем, може да посвједочи и Слободан Васић из сребреничког села Виогор.

Када су 1992. године Орићеве снаге запалиле ово село, у свом дому изгорјела је Слободанова непокретна осамдесетчетворогодишња мајка Стоја Васић. Њен син је мајчине посмртне остатке на згаришту и темељима куће пронашао тек прошле године.

- Мајка је била непокретна и боловала је од дјетињства. Није могла нити је хтјела да иде са кућног прага. Када су Насерови војници упали у село 1992. године све су попалили. Мајка је жива изгорјела у пламену. Не могу да вјерујем да је Хашки трибунал Орића осудио само на двије године. Мјештани сребреничких села и данас трагају за костима својих најближих, а он се слободно шета. Нико ме до сада није упитао шта се десило у селу и какву трагедију је преживјела моја породица - каже Слободан Васић.

Слободан је након 14 година преузео посмртне остатке своје убијене мајке да их достојно сахрани у селу у које се након рата вратио. Нико га до данас, вели, није ни упитао да ли му треба помоћи и како ће обновити кућу.

- Многи мјештани Виогора и околних сребреничких српских села су препуштени сами себи, као што су били и када је Насер Орић харао Сребреницом - јада се Васић.

Ж. Д.
http://www.glassrpske.com/cyrl/?vijest=7142